KALUĐER U OTMENOM ODELU

Ne čini odelo gospodina, gospodin se postaje iz srca.

Da li za tebe odelo iliti lepa odeća čine nekoga gospodinom? Aludiraću ovde na gospodina, ali misli se pre svega na jednu dobru osobu u duši, neiskvarenu, poštenu, osobu koja iz ljubavi radi sve u svom životu.
Naravno da spoljašnji izgled odaje prvi utisak i može mnogo toga da se zaključi o nekoj osobi, ali to je samo površinski sloj, može biti varka za naše okice, za naše umove, jer nije uvek baš sve to tako kao što izgleda, zar ne?
Možeš biti lep, ružan, muško, žensko, beo, crn, ovakav ili onakav, da li bilo šta od „etiketa“ ima krucijalnu ulogu u tome kakva je neko osoba?

Pa nema! Nikada nije ni trebalo da ima! Osvesti se, ne osuđuj, ne sudi o nekome na osnovu materijalnih stvari koje čine tu osobu, to bi bilo izuzetno plitkoumno tumačenje jer tako nešto mnogo govori o tebi, tu je tvoj nedostatak, ničiji više.

Ah, koliko samo zapravo sudiš o ljudima na osnovu etiketa koje su ti nametnute, nisu tvoje, ali su donekle to i postale posredstvom kulture, obrazovanja, vaspitanja, društvene zajednice, okoline, i mnogih drugih faktora…

Jedna jedina stvar je potrebna da bi sve to obrisao i počeo da razmišljaš malo svojom glavom, a to je SVEST. Onog trenutka kada postaneš svestan da su to sve samo budalaštine i da ništa od toga nema važnost u tvojem životu, upravo za toliko će tvoj život postati bogatiji, a ti mnogo bolja osoba, a duša tvoja biće ti zahvalna jer si ipak zrak svetlosti uputio i na neke suptilnije nivoe svojeg bića.

Razumi, što više si vezan za stvari koje čine ovaj ljudski život, to si udaljeniji od svoje prave istine. Nemoj ih se ni odricati, jer tako ostaješ zauvek vezan za iste. Potrebno je shvatiti, osvestiti, to je jedan od onih momenata „eureka“ kako su naučnici umeli da kažu, ili kaluđeri ukoliko dožive prosvetljenje… a šta za tebe znači prosvetljenje? To deluje tako strano, kao nešto što se postiže čitav život? Tu grešiš. To je upravo onaj momentum kada ti sve postaje kristalno jasno, a tvoja svest postaje bezgranična, samo jedan trenutak je potreban, to je sve.

Ispričaću ti jednu pričicu kako bi ti se dočarao pojam PROSVETLjENjA:

„Bio jednom jedan monah koji je svuda tražio prosvetljenje, ali nije mogao da ga pronađe, sve dok jednog dana nije ugledao starog čoveka kako polako silazi planinskim putem, noseći težak teret. Monah oseti istog trenutka da taj starac poznaje tajnu koju je on očajnički tražio mnogo godina.
– Starče, molim te, reci mi šta je prosvetljenje?
– Starac se na trenutak nasmešio, a zatim skinuo teret s ramena i uspravio se.
– Da, vidim, uzviknuo je monah. Moja večna zahvalnost. Ali, molim te, odgovori mi još nešto. Šta je posle prosvetljenja?
– Ponovo se nasmejavši, starac uze teret, prebaci ga preko svojih leđa i nastavi svojim putem…“

Da bi se oslobodio tereta sa svojih pleća, potrebna je ljubav i tvoja svest o tome, nikakvo odricanje, osama, premda je ona dobrotvorna s vremena na vreme, jer tako bolje upoznaješ sebe i postaješ svestan vrednosti i šta je zapravo bitno i za tebe i druge ljude koje imaš u životu.

Provlačila mi se večito ta misao u glavi – da bi neka osoba bila prosvetljena, blažena, osobođena, nazovi kojim god imenom želiš, da li je stvarno nužno da neko provede godine i godine, decenije ili pak čitav život izvan ,,pravog“ života, negde visoko u planinama Himalaja, u nekom nepristupačnom manastiru i da na taj način spozna istinu…
Ne ne i ne, nikako mi to nije imalo smisla, jer kako i da ima!? Život je tako savršen, zar da bi se dostiglo blaženstvo, mora da se odrekne života, života punog doživljaja i iskustva zbog kojeg smo i na prvom mestu ovde, da sebe i druge, tačnije, da čitav Univerzum spozna sebe kroz nas???

Pa naravno da ne mora, odricanje je upravo isti onaj teret koji je starac silazeći s planine nosio na svojim leđima, to je metafora života, ne odricanje u pravom smislu, premda odricanje neko može da učini ukoliko mu je po volji, sve je stvar ličnog izbora.

Ali moj izbor se tu ne pronalazi, a verujem ni kod tebe, ali ne iz slabosti da se napusti nama poznat život, već ipak zbog one skrivene volje i želje da se drugima pomogne. Zar nije prava lepota prosvetljenja kada to možeš da preneseš i na drugu osobu, da jedno drugom budemo motivacija za dalje, za ono uzvišenije, da budimo najbolju verziju jedno u drugima, a da sve to bude samo sredstvo naše ljubavi koje stremi ka nebesima!?

Da li biraš kaluđera u planinama ili kaluđera u „otmenom odelu“?

Izbor je tvoj, uvek je bio i uvek će biti. Ne čekaj pravi trenutak da ti se opet neke trivijalne stvari iz života poklope, nikada neće, to je samo obana uma, ali tvoje srce će znati…

Do sledećeg susreta. Volim te.

Pseudonim

5 1 Ocena5 1
Ocena članka
Prijavi se
Obavesti me o
guest
0 Komentara
Pogledaj sve komentare